WAMBA - VIZIGOTSKI KRALJ

Vamba je bio vizigotski kralj u Hispaniji između 672. i 680. godine1. Život i delo kralja Vambe je detaljno opisano u delu biskupa Julijana Toledskog, Istorija o kralju Vambi (lat. Historia Wambae regís).


Julijan Toledski u Vambinoj biografiji detaljeno opisuje dan kada je Vamba izglasan za kralja.

Rekesvint je umro 1. septembra 672. u selu Gertiki, sedamdeset kilometara od Toleda. Istog dana ugledni ljudi i zvaničnici koji su se našli u Gertiki, počeli su u glas da viču da žele samo Vambu za novog kralja. Vamba je u prvom momentu odbio ponuđenu čast, a kao razloge naveo svoje podmakle godine koje mu nisu dozvoljavale da se suoči kako treba sa svim opasnostima koja su pretila kraljevstvu. Međutim, na kraju je morao pristati zato što mu je jedan grof zapretio da će ga ubiti ako ne prihvati krunu.

Iako je bilo sasvim legalno da se novi kralj kruniše u mestu u kom je umro njegov prethodnik, Vamba je ipak zahtevao da se ceremonija obavi u Toledu i da na taj način izbegne bilo kakvu sumnju da je do prestola došao uzurpacijom. Ceremoniju krunisanja je izveo biskup iz Toleda, Kirik, 19. septembra 672. godine. u crkvi Sveti apostoli u Toledu.

Građanski rat

Izvori

O Paulovom ustanku koji je ubrzo prerastao u pravi građanski rat imamo četiri glavna izvora i sva četiri su napisana neposredno nakon događaja koje opisuju. Najobimniji i najdetaljniji izvor je Istorija o kralju Vambi (lat. Historia Wambae regís) Julijana Toledskog koji je u ono doba bio đakon.

Druga bi bila dodatak na kraju Istorije pod nazivom Insultatio, koji sadrži dosta informacija o samom odnosu između Vizigota i Gala.

Treći izvor je spis pod naslovom Iudicium in tytannorum perfidia promulgatum koji sadrži kratak sažetak događaja kao i imena velikog broja Paulovih pristalica. Ovaj dokument je veoma bitan jer zahvaljujući saznanju da su sva imena pobunjenika bila uglavnom gotska, govori da je to bio pre svega unutrašnji sukob između Vizigota, a ne između Vizigota i Hispanorimljana.

Četvrti izvor je pismo upućeno Vambi koje je napisao sam Paul u kome pobunjenik poziva kralja da se spusti sa Pirineja i da dođe da se bori.

Ustanak

Prva vojna akcija koju je Vamba preduzeo nakon svog krunisanja bio je pohod protiv Baska. U proleće 673. godine krenuo je ka Kantabriji, ali je na pola puta dobio vest da je izbio ustanak u Septimaniji. Ustanak je predvodio izvesni Hilderih, upravnik (lat. comes) grada Nima. Hilderiha su podržali biskup iz Magelona i opat Ranimir koga su ustanici proglasili biskupom Nima nakon što su sa tog položaja uklonili Aregija, dotadašnjeg biskupa koji je odbio da im se pridruži i predali ga okovanog Francima. Ustanici su kontrolisali istočni deo Septimanije, od Nima do reke Ero (fr. Hérault) i okolinu. Glavni grad provincije, Narbon, nije se pridružio ustanicima.

Kad su do Vambe stigle vesti o ustanku, on je poverio (lat. dux) Paulu, svom vojskovođi, zadatak da ode u Septimaniju i uguši ustanak. Paul je krenuo na sever, ali kad je stigao tamo, odmetnuo se od Vambe i osvojio je Narbon gde se proglasio kraljem istoka2. Bio je pomazan i krunisan zlatnom krunom koju je Rekared darovao svetilištu dobronamernog Feliksa (šp. Santuario del Bienaventurado Félix) u Đironi.

Vamba se nalazio u Kantabriji u pripremama za napad na Baske kad je do njega stigla vest o novom ustanku i Paulovom izdajstvu. Vamba ipak nije odustao od prvobitnog plana i prvo je krenuo u žestoku ofanzivu na Baske. Nakon predaje Baska, Vamba se okrenuo ustanku u Septimaniji.

Zatim je Vamba krenuo u Barselonu gde je zarobio neke od ustaničkih vođa, a potom se uputio u Đironu čiji je biskup, Amator, odbio da se pridruži ustanicima, i oslobodio grad. Zatim je prešao Pirineje i otpočeo pripreme za napad na Narbon.

Paul je na vest o Vambinoj blizini pobegao u Nim. U Narbonu je ostavio vojsku pod komandom Vitimira koji je odbacio predlog za predaju i prvi napad Vambine vojske, međutim, grad je ubrzo pao, a kraljevi ljudi su zarobili mnoge pobunjenike.

Nakon zauzimanja Narbona, Vamba je zauzeo Bezje, Agd i Magelon. Pred zidinama Nima Vamba se pojavio 31. avgusta 673. Nakon dva dana žestokih borbi, Paul je poslao biskupa Narbone, Argebada, da pregovara sa Vambom i da ga zamoli da zaustavi krvoproliće i spasi živote ustanika. Kralj je na to pristao, ali je odbio da ne kazni pobunjenike. Grad je brzo zauzet, pokolj je bio zaustavljen i zarobljen je veliki broj Gala i Franaka. Nakon 18 dana, Vamba je sve franačke zarobljenike — kako plemiće, tako i obične vojnike među kojima je bilo i Saksonaca — vratio njihovom kralju, uz poklone.

Pre nego što je napustio Nim, Vamba je popravio kapije koje su bile spaljene i zidove koji su bili srušeni u napadu, kao i svu ostalu štetu nastalu u borbi. Sahranio je sve mrtve i vratio građanima i crkvama Nima dragocenosti koje su im Paul i njegove pristalice oteli.

Dana 4. septembra Paul je, prerušen u kralja i zajedno sa ostalim pobunjenicima bio izveden pred kralja i čitavu dvorsku pratnju i vojsku. Zatim je Paul, sa lažnom krunom na glavi i u društvu svojih obrijanih i bosonogih pristalica bio uveden u Narbon i izložen ruganju i podsmehu svetine. Vamba, iako je mogao da Paula i ostale pobunjenike osudi na smrt, oprostio im je život. Nije ih čak ni oslepeo, na šta je imao pravo po civilnom i crkvenom zakonu. Postrigao ih je i u skladu sa 75. kanonom, konfiskovao im je svu imovinu, i bacio ih u tamnicu.

Isprva je Vamba mislio da kazni Franke zbog toga što su pružili pomoć ustanicima, ali je na kraju odustao zarad mira na granici. jedan franački duks, Lupus, napao je okolinu Bezjea, ali je već 6. septembra odustao od svoje namere kad je čuo da se Vamba približava.

Vamba je u Narbon ušao na miran način i tamo ostavio jedan garnizon i izbacio sve Jevreje.

Vamba i crkva

Vamba je u toku svoje vladavine sazvao dva provincijska sabora, ali ni jedan opšti. Bilo je to 675. godine, u trećoj godini svoje vladavine — Deveti sabor u Toledu koji je bio sabor provincije Kartaginijensis, i Treći sabor u Bragi, koji je bio sabor provincije Galecija. Biskupi su insistirali na jednogodišnjem održavanju provincijskih sabora, međutim, izvori ne beleže ni jedan drugi provincijski sabor u toku Vambine vladavine.

Vamba je 23. decembra 675. godine bio primoran da objavi jedan zakon koji se odnosio na bespravno prisvajanje crkvene imovine koje je bilo dosta uobičajeno među sveštenim licima. Zakon je nalagao da biskup, kad bi imenovao novog sveštenika u nekoj crkvi, bio obavezan da preda sav crkveni inventar dotične crkve, uključujući i ona dobra koja je sam biskup odneo u cilju da ih sačuva.

Uopšte, Vamba nije bio omiljen među biskupima. Po njegovoj odluci, imenovani su biskupi u svakom selu u kraljevstvu, bez obzira da li su ta mesta bila biskupije ili ne. Takođe je imenovao biskupa u Crkvi svetih apostola Petra i Pavla u Toledu i time prekršio pravilo Nikejskog sabora da u jednom gradu ne smeju postojati dva biskupa.

Što se tiče politike prema Jevrejima, osim proterivanja Jevreja iz Narbona nakon ugušenja ustanka, izvori ne navode više ni jednu antijevrejsku meru ili zakon u toku Vambine vladavine. Takođe se ne zna ni kakva je bila reakcija biskupa na izostanak opresivnih mera prema Jevrejima.

Kraj vladavine i smrt

Akta Dvanaestog sabora u Toledu koji je otvoren 9. januara 681. godine detaljno opisuju kako je Vamba sišao s prestola i kako je umro. Ovim saborom je predsedavao Julijan Toledski koga je Vamba proglasio biskupom Toleda godinu dana ranije, 30. januara 680. U aktima Dvanaestog sabora stoji da je Vamba, teško bolestan, 14. oktobra 680. godine uzeo pričest i zaredio se u prisustvu dvorskih velikaša. To nije bilo ništa neobično — tada je bilo sasvim uobičajeno da se ljudi pred smrt zarede. Međutim, na kraju je ipak ozdravio, ali pošto se bio zaredio, nije više mogao da bude kralj prema 17. kanonu Četvrtog sabora u Toledu. Zato je potpisao dokument kojim proglašava grofa Erviga za svog naslednika, što je bilo u potpunoj suprotnoti sa crkvenim kanonima. Vamba je takođe napisao i potpisao drugi dokument kojim se nalaže biskupima da što je pre moguće pomažu Erviga. Zna se, doduše da je Vamba kasnije protestovao protiv toga, ali mu izgleda nije ništa vredelo. Zakon je bio nedvosmislen, a verodostojnost dokumenata su potvrdili dvorski velikaši koji su bili prisutni kad ih je Vamba potpisao.

Tokom sledećih 200 godina druga verzija događaja se ne pojavljuje u izvorima. Ervig je sigurno znao da će se sumnjati u njega pa je zato i tražio od biskupa da na Dvanaestom saboru u Toledu potvrde zvaničnu verziju događaja.

Krajem 9. veka pojavila se verzija prema kojoj je Ervig dao Vambi neki napitak od koga se ovaj teško razboleo što je prouzrokovalo njegov pad. Takođe postoji i verzija da je Ervig omamio Vambu i dok je ovaj bio u nesvesti, ostrigao ga je čime ga je lišio prestola. E. A. Tompson smatra da je ta verzija najverovatnije tačna, jer sama činjenica da je Ervig tražio od biskupa da na saboru potvrde njegovu verziju događaja sugeriše da je ipak postojalo nešto što je bilo neophodno opravdati.

Vamba je umro nešto pre početka Trinaestog sabora u Toledu, 4. novembra 683.

""Istorijska biblioteka"